|
 | | Stewardship in our Church
|
|
|
|
СТАРАТЕЉСТВО –
ОДРЕЂИВАЊЕ «ПРАВИХ» ПРИОРИТЕТА У ЖИВОТУ
Протојереј: Стево Rnage, McKeesport, PA
|
|
|
|
| |
Шта значи старатељство? Упражњавање старатељства за православног хришћанина је процес постављања целокупне творевине у њену одговарајућу перспективу. То
је процес одређивања правих приоритета у животу који је Христоцентричан, испуњен Духом Светим и који стреми Царству Небеском. Једном када се потпуно предамо
овоме, Господ ће се постарати за све наше земаљске потребе. Бог од нас не тражи да се отиснемо на овакво путовање неприпремљени – Он ће нам обезбедити све
што нам је за њега потребно. Старатељство није финансијско већ духовно питање. Оно је у крајњој линији повезано са нашом преданошћу да служимо Исусу Христу и
докле год на старатељство будемо гледали само кроз новац (доларе и центе), никако нећемо моћи да разумемо право библијско и православно поимање
хришћанског старатељства.
Многи од нас Цркви прилазе примењујући пословни менталитет («Црква је бизнис и треба да послује на тај начин...»). Сваки посао има крајњи производ. Који
производ имамо ми, као Црква? Спасење. Спасавање душа за Христа. Старатељство је оно што осигурава веће пожртвовање, преданост Христовог народа, тј. Цркве,
што нам омогућава да спасавамо душе за Њега. Овде не желимо да говоримо о новцу или скупљању новчаних прилога, већ да се још више предамо Исусу Христу,
Господу нашем и Спаситељу!
Објашњење старатељства «лаичким» језиком: Покушајмо да оставимо по страни наше предрасуде о термину «старатељство» и усредсредимо се на слику дисања. Да
бисмо живели, сви морамо да дишемо. Удишемо и издишемо. И уколико не бисмо удисали кисеоник, умрли бисмо од недостатка кисеоника. Исто тако, уколико не
бисмо издисали угљен-диоксид, ми бисмо се угушили и умрли.
У лику наше вере и Цркве, Тела Христовог, такође можемо да видимо слику дисања (У Књизи постања видимо како се дах или Дух Божији дизаше изнад вода. По
Васкрсењу Христос дуну на своје ученике и рече: «Примите Духа Светога.») Како онда Црква «удише» и «издише»?
Издисање је труд верних људи (Цркве) који иду у свет и шире св. Јеваншеље, ово је познато као прибли-жавање. Удисање је када свети народ Божији враћа Богу оно
што је већ Његово и ово називамо старатељством.
Уколико не увежбавамо издисање (приближавање) и удисање (старатељство) као Црква, онда ћемо умрети. Црква, наша парохија, ће умрети. Запамтите:
Православна Црква и даље ће постојати широм света, и то на местима где се «удише и издише», али наша неће. Наша Црква брзо нестаје у овој земљи пошто ми не
упражњавамо прилажење и старатељство који су неопходни да би се она одржавала у животу... у већини случајева.
Због чега је «издисање» - мисија приближавање – значајно? Запитајмо се: да ли ми растемо? Да ли наша парохија расте? Да ли доводимо нове људе и да ли
задржавамо оне који су од раније били овде? Ово је веома болно питање пошто сви знамо да то није случај, а опет, ако читамо речи нашег Господа у Еванђељу по
Матеју (28, 16-20), брзо схватамо да једино због овога Црква и постоји – да прилази људима: «... Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и
Светога Духа, учећи их да држе што сам вам заповједио; и, ево, ја сам са вама у све дане до свршетка вијека...» Ово је велика заповест Христова, да му се приведу сви
народи. Да ли ми то чинимо у својој парохији? Мисија наше парохије треба да буде спасавање људи у нашој заједници, а не брига за материјално. Приближавање је
право богословско и библијско питање: треба да се приближимо не само својима, већ и онима који су изгубљени. (Сви ми познајемо по неког ко је прекинуо сваку везу
са Црквом).
Као што о. Џејмс Гаврилос, садашњи директор Православног Старатељства, наводи: «Многе парохије у Америци примењују оно што ја називам “Little Bo Peep
evangelism, једног дана ће се вратити”. А свештенство примењује стратегију “hatch, match and dispatch” (крсти их, венчај и сахрани).» Ако погледамо уназад, Црква у овој
земљи поучавала је децу (недељна школа), а «играла се» са одраслима (прославе и игранке). Исправније би било поучавати одрасле, а играти се са децом. Зашто?
Зато што би боље било да се суочимо са реалношћу: сви ми - не само свештенство, већ и мирјани, подједнако смо одговорни за приближавање и евангелизацију наше
Цркве, за преузимање поруке о спасењу коју је Христос оставио Својој Цркви и њено преношење свету у коме живимо!
Суштина «удисања» - старатељства: Говоримо о враћању Богу онога што је већ Његово. Да ли ми верујемо да све припада Богу, а да смо ми само чувари онога што нам
он даје?
Анализирајмо горе наведено тако што ћемо одговорити на неколико питања. Колико нас верује у Бога? Колико нас верује да нам је, милошћу Божјом, све у животу дато
у виду дарова и талената? Сада, ако верујемо у ово двоје, колико нас верује да је оно што имамо и поседујемо наше? Већина од нас зна да постоји огромна разлика
између онога у шта кажемо да верујемо и шта стварно чинимо. Баш због овога је потребно да разумемо шта се заиста подразумева под старатељством. v Да ли сте
знали да се у Библији питање вере помиње око 500 пута, а тема новца и имовине детаљно износи преко 2000 пута? Ово само показује колико је у Божијим очима
важно шта чинимо са својом имовином и својим новцем. Према томе, молим вас да ми не говорите да је старатељство финансијско питање. Оно то није. Оно је
духовно питање и онако како поступамо са својим новцем и имањем, открива се где је заиста наша вера. «Покажите ми чековну књижицу неког човека и доказаћу вам
шта му је важно», изјавио је о. Гаврилос у недавном говору. Да ли се са овим слажете или не?
Сећате ли се приче о Удовичином прилогу у Еванђељу по Марку (12, 41-44)? У поређењу са богаташима, дала је све што је имала. Док су богати дали од свога сувишка,
она је дала све што је имала за живот.
Код старатељства су битни приоритети и преданост, а не количина. Поставите себи следеће питање: Да ли могу да принесем, као део своје сталне дужности да служим
Господу нашем Исусу Христу, већи део онога што ми је Бог већ дао (време, таленте и богатство) и да их вратим Њему? Уколико на парохији треба обавити неки посао,
да ли ћу поклонити своје време и таленте да бих помогао? И колико од свог богатства (финансијских средстава) дајем: да ли дајем од онога што преостане или прво
дајем Њему?
Наши приоритети су потпуно поремећени, већ имамо превише. Прошле године, у овој земљи, више од 9 милијарди долара потрошено је на изнајмљивање простора
за складиштење, како би људи ту могли да оставе своје ствари за које немају места у својим кућама. Многи од нас покушавају да се идентификују са својим имањем и
стварима, а не као народ Божији, као Православни Хришћани. Шта би било кад би нас Бог благосиљао онако како ми Њега благосиљамо? А шта кад би нам давао
онако како ми Њему дајемо? Основни концепти хришћанског старатељства. Оно што дајемо Богу већ је Његово – наше време, наши таленти и наше богатство
Размислите:
Време: 168 часова недељно. Колико времена проводимо у Његовој Кући, Цркви? А у Његовом Присуству у «малој Цркви», нашем дому, на молитви? Да ли Га поштујемо
и да ли Му указујемо част на Његовом времену и да ли му узвраћамо? Богатство: Он нам даје наша финансијска средства и имање. Да ли му изражавамо захвалност
тако што ћемо прво Њему дати од свег срца? Таленти: Како употребљавам таленте којима ме је Он благословио? Да ли их користим за своје личне циљеве или за
Његове? Да ли их улудо расипам? Да ли наша Црква плаћа људе са стране за посао који сами можемо да урадимо?
Хришћанско старатељство је сразмерно давање, било да се ради о десетку од наших примања (10%) или неком другом проценту од њих. Оно није минимално давање!
(Није хришћански питати «Колико морам да дам? Колико то кошта?»).
Овде о. Гаврилос каже да православне парохије морају да се ослободе «чланског менталитета»: не можемо да плаћамо чланарину Цркви, Телу Христовом, пошто
онда почињемо да верујемо да имамо «право» на нешто: «Имам право да гласам! Имам право да се венчам! Имам право да будем кум!» Када плаћамо чланарину,
погрешно схватамо Цркву као скуп наших права, као кад плаћамо чланарину у неком клубу или у групи грађана, па на основу тога имамо одређене повластице. (Видите
само какав се менталитет излегао из таквог става: таксе за чланове/за оне који нису чланови итд).
«Менталитет скупљања прилога» је план који губи: ако не можемо да издржавамо своје сопствене потребе као православни старатељи, шта то говори о нашој
преданости Христу? Како можемо да се ослањамо на оне «споља», који не припадају Православљу, да материјално помажу мисију наше Цркве? То није духовно
здраво. Не можемо се ослањати на зарађени приход да бисмо редовно плаћали рачуне (тј. «добро међународно село» помоћи ће нам да остваримо своје планове),
нити на неке специјалне пројекте. Погледајте само каква нам је акција за капиталну обнову или наш грађевински фонд и видећете праву истину!
Истинско православно хришћанско старатељство подразумева обавезивање на редовно одвајање, нашег времена, наших способности и наших новчаних средстава,
како би се омогућило извршавање мисије Господа Христа и Његовог продужетка, Цркве. Обавезивање на редовно давање, нпр. месечно, помаже несметано
функционисање у току одређених периода у години када се све успорава и давање бива отежано, у време божићних празника или када се плаћа порез. Погледајмо
четири примера давања која нису старатељство и са којима смо сви веома добро упознати: Давање у време кризе: Цркви је потребна помоћ! Дајте! (свима добро
позната непопуларна писма којима се тражи помоћ...) Шта би било када би Бог нама давао благодат само у ванредним ситуацијама?
Давање од онога што је преостало: Пошто смо урадили све што је било потребно (плаћање рачуна, осигурања итд), на крају дајемо Богу! У недавно извршеној студији
једна добротворна организација утврдила је да више од половине укупног броја Американаца троши више новца на плаћање рачуна за ТВ и Интернет него што
годишње дају Црквама којима припадају. Поново се питамо: шта би било када би Бог тако нама давао?
Давање једанпут годишње: Исписивање једног чека и готово! Постао сам члан, ушао сам. Замислите када би нас Бог благосиљао својом благодаћу само једном
годишње. Старатељство је редовно, стално давање Богу, одраз онога што он нама значи.
Нерадо давање: Знате, постаје болно гледати када почиње да се скупља прилог у Цркви или када треба да испишемо чек и сл. Понекад видим израз наших лица
(«Није ваљда поново. Па ти мислиш да се ја ваљам у парама!») Размислите о овоме: да ли је Христос нерадо пошао на распеће? Није! Нештедимице је дао Себе, дао
је огроман прилог. Да ли ми смемо да урадимо ишта мање од тога?
Коначна размишљања: Оно што ми, како као Тело Христово (Црква), тако и као појединачни старатељи, треба да урадимо је да се молимо за наш однос са Богом, да
просимо да нас Он благослови храброшћу да Му поверимо да се стара за наше потребе, како за појединце, тако и за Тело Његово, Цркву.
|
|
